Ogledalo činjenica o stanju srpskog naroda koje je u formi otvorenog pisma upućeno:

PATRIJARHU SRPSKOM,
PREDSEDNIKU REPUBLIKE SRBIJE,
PREDSEDNIKU SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE i
PREDSEDNIKU VLADE REPUBLIKE SRBIJE




Srpski narod ima velike duhovne potencijale kojima je uticao i na svetsku istoriju i na svetsku kulturu, nauku, na književnost, na umetnost i na sport. Takav narod ne zaslužuje da u XXI veku umre naprasno zbog nedostatka mudrosti i znanja njegovih lidera. Moramo ga spasavati od kolektivnog samoubistva i sačuvati ga za budućnost.


Svima Vama je dobro poznato da Srbija prolazi kroz najteže trenutke u svojoj istoriji. Poznato Vam je i to da se u ovoj državi, koja se još uvek zove Srbija, srpski narod ubrzano topi kao „sveća koja dogoreva”. Prema proračunima demografa i sociologa trebalo bi da Srba bude u matici 27 miliona, a ima nas samo 6 miliona i 200 hiljada. Od toga 800.000 invalida, 400.000 sterilnih. A koliko je samo na ivici ludila, neki sa „vijetnamskim sindromom”, neki sa raspuklom dušom, pa se na ulici glasno svađaju sa svojim „blizancem” u sebi? A koliko je povećana navala stalnih gostiju kod „dr Laze Lazarevića”? Od 1999. g. i smrtnost je u Srbiji tri puta veća! I mladi umiru preko mere i preko reda. A šta je tek sa socijanom bedom, sa izbeglicama i prognanim, sa ubogima, gladnima, poniženim i uvređenim, sa ljudima-kontejnerima.


Dvadeseti vek Srbima je ostavio vrlo mršavo nasleđe. Uskoro ni tu skromnu zaostavštinu neće imati ko da nasledi, jer ćemo ostati bez naroda: 4 miliona izginulih, 4 miliona odbeglih, milion prognanih, bez doma, u građanskom ratu, tri Srbije ubijene u akušerskim klinikama. U tom istom veku srpski narod je promašio skoro sve kapije. Na raskršćima bi obično izabrao pogrešan put. I kada je slavljen kao herojski narod, i kada je u ratu pobeđivao, u miru je bivao pobeđen. A kada je četiri puta pobeđen, proglašavao je sebe za pobednika. Na slobodnim izborima gotovo uvek birao je diktatora za predsednika.


Promašena su i peta sudbinska vrata. Taj poraz je najtragičniji. Pored „crvene”, uleteo je naglavačke i u „belu kugu” i sve više nestaje kao ponornica. Preti nam opasnost da ostanemo sasvim bez naroda.



Nad Srbima je vekovima vršen genocid, ali su se međusobno i oni sami ubijali. Trajno su oboleli od mitomanije, besmrtnosti, Nebeske Srbije, mazohizma i autogenocida. Koji još narod slavi svoje poraze? Nikola Pašić je rekao da je Gavrilo Princip pucao u Srbiju, a ne u princa Ferdinanda. „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob”. Samo te dve greške koštale su nas 4 miliona mrtvih Srba! U bombardovanju 1999. g. igrali smo po mostovima i pozivali „Milosrdnog anđela” da nas zaspe tomahavkama. Te godine objavili smo rat celom svetu. Ludaci su tvrdili da ćemo mi biti sigurni pobednici. A i danas neki veruju da smo pobedili NATO, samo se stidimo da to priznamo. Sasvim smo odlepili!


Nisu samo ratovi razorili biće srpskog naroda. U 20. veku to su bile socijalna i seksualna revolucija. Komunisti su pobili stotinu hiljada „narodnih neprijatelja”, proterali su sa sela posle 2. svetskog rata milione srpskih domaćina, sabili ih u kolhoze, tj. u seljačke radne zadruge i u gradske proletere. U patrijarhalno društvo uneli su klicu sovjetskog učenja protiv Boga, protiv nacije, protiv porodice i protiv privatne svojine (a to su četiri glavna stuba ljudske civilizacuje), ali i klicu o seksualnoj revoluciji, o slobodi ljubavi po receptu Ane Verbicke (menjati muškarce kao maramice), o oslobođenju žene iz ropstva, itd.


Zbog toga se reka izlila iz svog korita, sela su opustela, gradovi prenatrpani, brak je razbijen, porodica rasturena, masovni razvodi, samci, vanbračne zajednice, vanbračna i napuštena deca. U poslednjoj deceniji došli su glad i beda, opšte osiromašenje. Nestala je srednja klasa. Najumniji deo naroda napušta zemlju jer ovde nema nikakve šanse da preživi. Ostajemo bez omladine i inteligencije. 84% nezadovoljnih pakuje kofere. Gotovo nijedan iz „trusta mozgova” ne želi da ostane. 24 milijarde dolara utrošila je ova zemlja na njihovo školovanje. To je poklon siromašne Srbije bogatom Zapadu.


Krajnja posledica je urušavanje društva, razaranje porodice, sunovrt morala, duboka kriza braka, kriza vrednosnog sistema, veliki porast društvene patologije i kriminalizacije društva, itd. Od velikog, postali smo patuljasti narod. Uskoro će nas preteći i Albanci, ako već nisu. Od 1.900. godine Srbi su se smanjili za oko 25%, a Albanci uvećali za 700%. Samo u 1. sv. ratu uništano je 58% muškog stanovništva. Boljševička i antisrpska strategija Josipa Broza dovršila je ono što ratovi nisu uspeli da unište.


U sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka dobili smo „šarenu lažu”, pristojan standard, bračne i seksualne slobode i jurnjavu za lakim životom i uživanjima. Trudnice su tražile pobačaj zbog letovanja na Havajima. Postali smo barjaktari svih feminističkih pokreta, slobodnih abortusa i gej parada. Tada smo ostali i bez dece, ne samo bez seljaka. Mnoga deca ostala su bez roditelja. Mnogi roditelji su se kasno setili da treba da stvore makar jedno dete, kao kućnu ikebanu. Zato smo postali i sterilan narod. Registrovano je 400.000 sterilnih roditelja. Neki stupaju u brak tek kad treba da odu u penziju.


Slobodan Milošević je uspeo za samo jednu deceniju da razori sve što je nekako skrpljeno. Koliko je samo pobijenog, raseljenog, proteranog naroda, koliko zločina, koliko ljudskih patnji i očaja! On je, naravno, imao saučesnike i u drugim narodima, ali je za „srpsku tragediju” on najveći krivac. I sve dok postoji srpski narod otplaćivaće njegove grehove. I grehove njegove supruge Mirjane.


Gospodo i preuzvišeni, sve ovo Vi bolje znate od mene, pa je možda ovaj uvod bio suvišan. Ipak, na istoriju Vas podsećam najviše zbog posledica koje Vi ne želite da znate.


Deca su najveće žrtve naše Apokalipse. Ona polako nestaju. Na jedan bračni par dolazi 0,88 deteta. Zato „bela kuga” hara Srbijom. Ako deca ne dolaze, umesto njih masovno pristižu stari ljudi. U celom svetu u toku je „senktuciona eksplozija”, masovni povratak starih, a kod nas, njihov povratak je nacionalna tragedija.


Srbi su jedan od najostarelijih naroda na planeti, spadaju u prvih deset. Od 161. opštine (bez Kosova), u 131. stanovništvo spada u „duboku” (prosek preko 41.) i „najdublju” demografsku starost (preko 51. godine). Šiptari na Kosmetu imaju prosek oko 30 godina. Oni su po godinama naša deca i unuci. Sela su gotovo potpuno prazna. Prema popisu stanovništva iz 2002. naselja ispod 500 stanovnika smanjila su se za 90%, ispod 1.000 za 80%, ispod 5.000 za 63 %, itd. Rastu veći gradovi, ali su oni odskočna daska za seobu u „beli svet”.


U mnogim selima više nema stanovnika, ili su ostali samo poneki deda i baba. U nekim selima deca se nisu rodila za poslednjih 20 godina, u proseku rađa se svake sedme godine po jedna beba, u nekim selima nema mlađih od 20 godina. Sela su ostala i bez mladih žena. One su pobegle u gradove. Ima sela i sa prosekom od 77 godina. Porodilišta i škole u malim mestima stavljaju katanac na vrata, koja ni Bogoljub Karić neće moći da razvali, u mnogim selima nema više nijednog đaka. Tamo gde je dece bilo i za izvoz, sada je pustoš.


Već oko 20 godina više umire naroda nego što se rađa. Ima više starih nego mladih. Prvi simptomi depopulacije javili su se već 1953. sa masovnim proterivanjem seljaka. To je bio početak kraja. Jedan narod umire kada ostane bez omladine. Nekada je na tri zaposlena dolazio jedan penzioner. Danas na jednog zaposlenog dolazi 1,3 penzionera, uskoro cela 2, a kroz dvadeset godina – 3. Ova poslednja slika je nemoguća. To je priča o nestanku jednog naroda.


Mladi ljudi postaju „nacionalna manjina”, a uskoro će biti samo enklave u moru izboranog, ćelavog i pogurenog srpskog naroda sa štapovima i štakama, kao što će i sav srpski narod predstavljati enklave u moru turbana i kečeta. Sada je najviše ugrožena Istočna i Centralna Srbija, više čak i od Vojvodine. Pred ovom činjenicom političari su ostali bez teksta.


Neki globalisti kao da se stide što u Srbiji živi i srpski narod. Globalizam nije negacija patriotizma. Kao što se manjine ponose svojim nacionalnim identitetom, valjda to isto pravo ima i srpski narod. I tu leži ključ svih nesporazuma. Ono što priznaje svima drugima, ne sme da prizna sebi. Primitivni politički mentalitet želi po svaku cenu da izbegne odgovor na škakljiva pitanja. I zato se zaklanja iza koncepta građanske države. Nija važno da li će ovde živeti Kinezi ili Englezi, ili možda čak i Srbi. Nešto od onoga što mogu Bošnjaci i Albanci, možda bi mogli i Srbi? I to je vrhunski domet njihovog patriotizma i lažnog nedoučenog globalizma.


Vi, gospodo državnici, nesporno je da predstavljate sve druge građane, ne samo Srbe, ali morate voditi računa da srpski narod ne doživi sudbinu Hazara, Maja, Inka! On je, pre svega, bolestan. Sa juga nam dolaze mladi visoko reproduktivni narodi koji će nas pregaziti za pola veka. Kome ovce, tome i livada!


Scenario je sledeći: Srbi će za 25 godina biti nacionalna manjina, za 50 godina samo enklave, a za 100 godina – ostaće samo uspomena da smo ovde postojali. Kada umre matica, umreće i dijaspora. Svi ćemo se skupljati u „sabirnom centru” Nebeske Srbije. Mi nismo kao Jevreji da se vratimo posle 2.000 godina. Naš put je put bez povratka. O tome postoji velika literatura. O tome govori i moja najnovija knjiga „Srbija – sveća koja dogoreva”.


U toku trideset godina upozoravao sam na biološku katastrofu i napisao sam par stotina pisama po raznim novinama i časopisima, koje niko ozbiljno nije shvatao. Evo samo nekih naslova iz tih mojih davnašnjih u skorašnjih članaka i intervjua: „….Srbi su izabrali biološku smrt. Poslednji odlazak srpskog naroda, Plemenski ratovi na Balkanu. Demografski rat za etnički čisto Kosovo. Demografska posmrtna zvona. Mi smo samoubilački a ne Nebeski narod. Srpski narod mora prestati da bude dežurni krivac. Jedna beba na pet baba. Da li su muškarci za kreaciju ili rekreaciju. Spas u krevetu. Svi su zapušili uši. Nestale su tri Srbije. Srbima ostalo manje od veka. Žene slobodne i nezadovoljne. Hoću dete, neću muža. Ozbiljno ugrožen opstanak. Mrtvi kapitali nam sede u foteljama, dok živi šetaju ulicama. Što više dece u Srbiji. Srbi su mrtva nacija”, itd.



Tako je govorio Zaratustra. Trideset godina je uzalud kukurikao. Njegove proročke poruke bile su zabranjene za narod. Sada svi ćute i prave se ludi.


Udruženje „Opstanak” za borbu protiv „bele kuge” ima dva gotova potpuna projekta za radikalnu izmenu populacione politike. Jedan se zove POKRET „ČETVRTO DETE”, a drugi „SRPSKA PORODICA – BELI ANĐEO”. Prvi predviđa obaveze države, a drugi, Pravoslavne crkve i dijaspore. Ja sam autor prvog, a publicista Aleksandar Slijepčević – drugog Projekta.


Mi smo poslednja generacija koja može nešto učiniti da Srbi prežive sopstveno samoubistvo. Posle nas – Potop! Naša Nojeva barka ostala je bez Noja i probušena je na stotinu mesta. Sitno krpljenje probušenog broda je posao van pameti. Potrebno je da neispravnu barku zamenimo drugom. A ta druga barka mora biti prepuna dece. Svi političari moraju da se uozbilje i opamete. Ovo je biblijski trenutak.


Dvadeseti vek bio je vek seksualnih i socijalnih revolucija. Uslov za opstanak Srba u 21. veku je BIOLOŠKA REVOLUCIJA. Treba učiniti veliki iskorak u budućnost ovog naroda! Ne treba podleći strahu od napada ekstremnih feministkinja. Prividno uspešne, one na kraju ostanu same i ogorčene. I uzaludno se leče po klinikama od neplodnosti. Zašto je ružno biti majka četvoro dece? Šta je bolje: biti majka, ili sekretarica? To pitanje postavljaju sociolozi na Zapadu. Oni tvrde da je mnogo lepše biti majka. Dosta nam je ideologije seksualnih revolucija i sebičnosti odraslih!


Imamo mogućnosti da u ovom poduhvatu okupimo sve istinske demokrate i patriote. Ako propustimo ovaj poslednji voz, to će biti put bez povratka. Mi smo i onako zadnji vagon u vozu (M. Mladenović „Otkačeni zadnji vagon”, Beograd, 2002, str. 380). Otkačiće nas sa evropske i svetske kompozicije i ućićemo u tunel čiji je izlaz zazidan. Nikakvi polovični poduhvati nas neće spasti. Ni polovične mere bivše ministarke Matković! Ako ne izvršimo juriš na sve institucije društva i na sve građane, na maticu i na dijasporu, nema nam spasa kao narodu.


Ne treba da nas zavaravaju neupućeni i zlonamerni ljudi da su ovo preterivanja, da se deca ipak rađaju, da se rađaju i trojke, kojima gradonačelnica odnese prigodni poklon. Ponoviće nam se Kosovo! Mi smo Evropljani i građani sveta, ali imamo pravo da lečimo narod koji je ozbiljno oboleo. Drugi, pogotovu na Balkanu, tzv. „pobednici” iz četiri rata, stekli su diplomu da se pred svetskom zajednicom busaju svojim patriotizmom. Samo su Srbi prinuđeni da ga se stide i u svojoj zemlji.


Moramo se lečiti od inata, od nesloge, od deoba i seoba, od mazohizma, od Hazarskog sindroma, od samoubilačkog poriva. Sve smo činili da sami sebi dođemo glave. Drugi su to koristili pa su nas skraćivali za glavu.


Srbi moraju da povrate kolektivni duh, veru u sebe i svog Boga, da se više ne tope kao kocka šećera u malo vode, da povrate svoje zagubljene ideale, svoje svece i ikone, čak i stare slovenske bogove. Srbi moraju da se „slože, množe i obože”. Potreban nam je kult duhovne veličine (kao kod Jevreja), treba nam snage da bi opstali. Postali smo ravnodušni, razočarani, sumnjičavi, svejedno nam je da li će ovde živeti Kinezi ili Englezi, Albanci ili Bošnjaci, da li ćemo ići radikalno desno ili radikalno levo.


Svi žmure pred naglim i drastičnim padom nataliteta, pred masovnim iseljavanjem mladih i pred demografskom agresijom naroda koji nadiru sa juga i jugozapada. Obilaze ovo pitnje kao da je to vrelo gvožđe koje ne smeju rukom da dotaknu.


Treba sprečiti istorijski sunovrat naroda koji nije zaslužio da ode na smetilište istorije zbog kratkovidosti njegovih lidera. Zaludne su utehe da je srpski narod sagradio kuću nasred puta, da su ovde prolazile sve transferzale, i crvene, i crne, i žute, i zelene, da je bio žrtva večitog genocida. Premda je to delom istina, to je samo jedna strana medalje. Druga strana je mnogo bliža istini: u njegovom genetskom kodu izgleda da je tokom mučne, tegobne istorije došlo do stvaranja mazohističkog, samoubilačkog, hazarskog sindroma. Vrlo često on se sam podmetao i kada je morao i kada nije morao.


Pre konačnog zatiranja naroda, zatiru se njegovi spomenici, ruše i pale, kao danas na Kosovu, ili pretvaraju u džamije.


Ovo su samo neka zgusnuta upozorenja. Ima ih još na stotine. Nesreća je da mi i danas vodimo samoubilačku politiku. Naši lideri ogrnuli su se zidom ćutanja. Da li je realno poverovati da oni ne znaju za ove činjenice? Ako ne znaju, onda nisu dorasli da stoje na čelu jednog naroda.


Ako znaju da nestajemo, onda im manjka moralni identitet. Ne može se ćutanjem sakriti istina. Još gore od toga. Oni ne ćute. Oni galame, svađaju se, preganjaju se oko trica i kučina dok narod masovno umire. Negde napisah da je u našoj postkomunističkoj tranziciji došlo do mnogo veće akumulacije lidera nego kapitala i dece.


Neki lideri ipak ponešto predlažu. Većina predloga je iz domena „kapitalnih investicija” (Velimir Ilić). Boris Tadić oživljava i ideju pokojnog Zorana Đinđića „hiljadu lidera”, o stvaranju novog podmlatka budućih državnika Srbije.


To su dobre ideje, ali, upravo, tu počinje moje udaljavanje od ovih pristupa. Smatram da su svi oni preuski. Nedostaje im jedna karika, najvažnije i ključna, a to je ne „HILjADU LIDERA”, već „MILION DECE”. Deca su naša najveća kapitalna investicija. Tek od milion nove dece možemo stvoriti hiljadu budućih lidera!
Predsednik Srbije mora da bude simbol jednog svenarodnog Pokreta za obnavljanje stanovništa. Zemlja nam je prazna i pusta, a pusta zemlja je ukleta zemlja. Srpski narod zahteva hitno lečenje od bliske biološke smrti.


Novi Ustav Republike Srbije mora kad-tad biti donet. U njemu treba da budu odredbe o obnavljanju stanovništva i o novoj funkciji predsednika Srbije.


Zato imam vrlo racionalan predlog. Predlažem da po novom Ustavu predsednik Srbije bude istovremeno i pretsednik DRŽAVNOG SAVETA ZA OBNAVLjANjE STANOVNIŠTVA. Članovi saveta bile bi najuglednije i najumnije ličnosti ovog društva. Sličan predlog učinio je Dobrica Ćosić, dok je bio predenik SRJ, ali taj zahtev nije prihvaćen. Ono što ne bi bilo primereno državi sa gledišta Ustava i zakona, zbog moguće diskriminacije građana, treba da preuzme Pravoslavna crkva, jer je ona veliki dužnik srpskom narodu. Veličanstveni hramovi kao što je Hram svetog Save na Vračaru, biće pretvoreni u džamije. Ili porušeni, kao sada na Kosovu. U jednom romanu to sam već predvideo. Srpski narod je na istorijskoj prekretnici. Ne smemo i ovog puta da promašimo istorijsku kapiju.


Ovo pokolenje ima veliku odgovornost. U epohalne zadatke spada izrada potpuno novog sistema brige o obnavljanju stanovništva. On bi bio osnova za preduzimanje dugoročnih mera. Cilj Udruženja „OPSTANAK” je da ukaže na te mere, od kojih su najvažnije:


Prvi uslov je da se država stavi na čelo kolone spasilaca naroda. Za svaku uspešnu proizvodnju potreban je veliki kapital. Neophodna je značajna preraspodela nacionalnog dohotka u korist rađanja i brige o deci.


U središtu pažnje treba da bude „ČETVRTO”, a ne „treće dete”. Naravno da je borba društva za rađanje i prvog, i drugog, i trećeg deteta i dalje vrlo značajan zadatak. Ali, stanje je takvo da tek četvrto dete može, ne samo da obnovi, već i da znatno poboljša stanje posustale populacije.


Zato se i Ustavom i zakonima mora propisati OSNIVANjE FONDA ZA OBNAVLjANjE STANOVNIŠTVA. Mora se osnovati „DEČJI DINAR” kao nacionalna institucija. U tu svrhu stvorile bi se dve vrste izvora: ZAKONSKI (obavezni) i DOBROVOLjNI. Zakonski: od svakog pravnog posla bar jedan dinar za decu. Dobrovoljni: u matici svi imućni građani treba da se upišu u darodavce, a u dijaspori, svaki Srbin bi (naravno, dobrovoljno) godišnje izdvajao sto dolara za obnavljanje stanovništva u matici. Gornja granica nije limitirana.


Takođe, NEOPHODNO JE DA MATERINSTVO (RODITELjSTVO) POSTANE POZIV. To se može ostvariti ako se ono prizna kao radni odnos za majke sa više dece. Ako žena odluči da bude samo majka, ona posle trećeg deteta može dobiti platu kao da je zaposlena. Ako to žena ne želi, ona i dalje uživa sve druge pogodnosti namenjene majci i detetu. Komisija bi cenila opravdanost zahteva. Ovaj zadatak bio bi poveren Pravoslavnoj crkvi i Fondaciji „Srpska porodica – Beli anđeo”. Isplata bi se vršila iz sredstava dijaspore.


Svi ARTIKLI NAMENjENI DECI moraju biti oslobođeni poreza. I inače, potrebna je detaljna revizija poreske politike da bi ona umesto ANTINATALITETSKE postala PRONATALITETSKA.


Svim dopuštenim sredstvima treba se boriti protiv masovnih LEGALNIH ABORTUSA, sve do njihove zabrane kao u SAD i dr. Treba uvesti tzv. „bećarski porez”, POREZ NA NEŽENjE I NA BRAČNE DRUGOVE BEZ DECE u zavisnosti od njihovog imovinskog stanja. Imućni ljudi treba da plate. To ne bi bila kazna već samo izraz društvene solidarnosti.


Treba obezbediti da država plaća LEČENjE STERILITETA. Treba izvršiti reformu NASLEDNOG PRAVA ograničenjem zakonskog nasleđivanja samo na srodnike u pravoj ushodnoj i nishodnoj liniji i na braću i sestre, osim opravdanih izuzetaka koji bi izričito bili predviđeni zakonom. Ova imovina pripadala bi državi i slivala se u Fond za obnavljanje stanovništva. Bila bi to značajna sredstva. Treba uvesti i DODATNI POREZ NA LUKSUZ , na skupe stambene prostorije, skupe automobile, vile, jahte i dr. Te pare – u „Dečji fond”.


Od KONFISKOVANE IMOVINE (nepokretne i pokretne) zbog krivičnog dela ili prekršaja, predvideti deo koji bi išao u Fond. To bi bio „DEČJI DINAR” iz kaznene politike. Ispitati mogićnost da se i od PLATA I ZARADA iznad proseka, makar i simbolični procenat uliva u Fond.


Veoma je važno VRAĆANjE SELU, jer tu leže neiscrpne biološke rezerve koje mogu spasiti srpski narod. Moraju se razraditi projekti za DEMETROPOLIZACIJU gradova i za vraćanje suvišnog gradskog stanovništva na selo, uz vrlo povoljne kredite.



Neophodno je da ceo VASPITNI I OBRAZOVNI SISTEM bude prilagođen novim zahtevima društva za edukaciju o braku i porodici. Sve TELEVIZIJSKE STANICE i sve novine, dnevnici i nedeljnici, napravili bi program edukacije na planiranju porodice.


Uvesti predmete za SREDNjE ŠKOLE I UNIVERZITETE o vaspitanju za brak i porodicu. Na fakultetima društvenih nauka i na nekim medicinskim, uvesti, tj vratiti predmet SOCIOLOGIJA PORODICE.


Potrebno je VRAĆANjE TRADICIJI, onim vrednostima iz srpske i iz evropske prošlosti koji imaju univerzalni značaj. Borba protiv DRUŠTVENE PATOLOGIJE mora biti sastavni deo ovih mera.


Uloga SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE mora postati mnogo veća u duhovnom i u moralnom preporodu naroda. Nije dovoljno ulagati samo u Hram svetog Save ako se svi sveštenici ne uključe u borbu protiv „bele kuge” ličnim primerom i potrebnom skromnošću.


Potrebne su i MNOGE DRUGE MERE u korist žene, majke, dece, porodice. Važno je da to znamo, da to hoćemo, da to možemo i da to moramo. Značajno je ubediti žene da MATERINSTVOM NIŠTA NE GUBE, da je to najlepši poziv i da je budućnost naroda u njihovim rukama.


Potrebno je takođe ENERGIČNO LEČENjE SRPSKOG NARODA OD SAMOUBILAČKOG, HAZARSKOG SINDROMA. Svi ratovi moraju prestati. Za svoj opstanak moramo se boriti plodnošću, a ne oružjem. Samo ako se ubrzo BROJČANO UVEĆAMO imaćemo šansu da se uskoro vratimo u one srpske zemlje koje su nam nasilno otete, a pre svega na Kosovo.


Osim ovih opštih, predlažem i tri posebne mere:


- Osnivanje MINISTARSTVA ZA PORODICU i za obnavljanje stanovništva (spadamo u retke zemlje koje ga nemaju).

- Osnivanje reprezentativnog, državnog SAVETA ZA OBNAVLjANjE STANOVNIŠTVA, na čijem čelu bi bio predsednik Srbije, a u koji bi ušli najviđeniji predstavnici ovog naroda.

- Organizovanje SVESRPSKOG SABORA svake godine matice i dijaspore o budućnosti srpskog naroda sa jednom jedinom temom: „KAKO SPASTI SRPSKI NAROD OD BIOLOŠKE SMRTI”. To bi bili „MAJSKI SABORI” u Sremskim Karlovcima prema projektu Fondacije „SRPSKA PORODICA – BELI ANĐEO”.

- Na svim kontinentima i u svim državama gde žive Srbi osnivati Skupštine Fondacije „Srpska porodica – Beli anđeo” sa onim zadacima koji su detaljno razrađeni u Projektu o ovoj Fondaciji.


Odlučnom preraspodelom nacionalnog dohotka moguće je gotovo bezbolno obezbediti ogromna sredstva za stvaranje i podizanje potomstva ove zemlje. Velike rezerve, kao što je rečeno, leže i u dijaspori. Ovi predlozi su od istorijskog značaja. Gospodo predsednici, bogataši i biznismeni, dijasporo, Vaša svetosti, pravoslavna crkvo, ovo je biblijski trenutak i poslednja opomena (pred isključnje). Popravnog ispita neće biti. Vi ćete biti krivci ako srpski narod doživi svoj poslednji odlazak iz istorije. Duhovi naših potomaka tražiće vas po Devičanskim ostrvima da im vratite ukradenu otadžbinu.





dr. sci. Marko Mladenović,
prof. Pravnog fakulteta i književnik